СРБИ У ПРОЗОРУ И РАМИ – трагови једног времена и сећања која не бледе

 

Постоје предели који својим природним лепотама и фасцинантним пејзажима напросто оставе без даха свакога ко их макар једном посети. Управо једна од таквих дестинација јесте и Прозор-Рама, место са хрватском већином, смештено у северном делу Херцеговине, скривено међу високим планинама, дубоким долинама и каменитим врлетима. Тамо где се небо огледа у мирним водама Рамског језера, а планински врхови, обрасли шумама и пашњацима, као да додирују облаке, природа је створила призоре готово нестварне лепоте. У необичном споју крша, зеленила, воде и неба, Рама открива сву раскош херцеговачког пејзажа, као да је комад неког заборављеног света остао сачуван међу планинским висовима.

Према попису из 1991. године, на подручју општине Прозор-Рама живело је 19 760 становника, док нам подаци из 2013. године,  показују да је укупан број становника опао и да је ово подручје бројало нешто више од 14 хиљада становника. Значајну већину су одувек чинили Хрвати, али су на простору Раме одувек живели и Бошњаци, Срби, Југословени, Црногорци и припадници других националности. 

Рама није само чудесна слика природе. Она је и простор дубоког историјског памћења, подручје у којем су се смењивали нараштаји, укрштали бројни различити путеви и преплитале људске судбине. Сваки камен херцеговачког крша има своју особиту причу, а иза лепоте пејзажа крију се животи људи који су на овом простору подизали домове, стварали породице, чували своја веровања, али и суочавали се са искушењима времена. Овде се природа и историја сусрећу на један специфичан начин, а тишина брежуљака као да чува успомене на оне чија су имена постепено ишчезавала из колективног сећања. 

                        ВЕКОВНИ ОТИСЦИ СРПСКОГ ПОСТОЈАЊА НА ТЛУ ХЕРЦЕГОВИНЕ

Херцеговина је кроз векове била простор бурних историјских збивања, али и снажног духовног и културног трајања. У њеном историјском наслеђу своје место заузима и српски народ, о чијем вишевековном присуству сведоче управо бројне православне светиње, цркве и манастири, народно предање, књижевност и обичаји преношени са колена на колено. Овај каменити крај изнедрио је знамените личности које су обележиле српску историју, али је истовремено остао и простор бројних страдања, сеоба и непрекидне борбе за очување вере, идентитета и културног наслеђа. Кроз различита историјска раздобља, Срби су учествовали у обликовању духовне и културне слике Херцеговине, остављајући за собом трагове који и данас представљају део њеног историјског памћења.

Међутим, историја једног народа не може се посматрати искључиво кроз крајеве у којима је вековима чинио већину. Она се огледа и у мањим заједницама, расутим по местима у којима су се људи задржавали, заснивали породице, радили и живели, остављајући за собом трагове који су често остајали изван ширег историјског интересовања. Једно од таквих подручја јесте и Прозор-Рама, где је српска православна заједница, према доступним пописним подацима из новијег периода, била малобројна, али чије је присуство свакако оставило трага. 

Миграције, историјске околности и непредвидиви токови људских судбина утицали су на то да су се појединци и породице српског порекла у различитим раздобљима насељавали на подручју Прозора, задржавали се ту месецима, годинама, па и деценијама, а потом одлазили у друге крајеве. Свака од тих сеоба имала је своје разлоге и околности, а иза статистичких података остајали су животи који се не могу у потпуности разумети без увида у породична сећања, архивску грађу и сведочанства о некадашњем животу.

ФРАГМЕНТИ ПРОШЛОСТИ: ЖИВОТ СРБА У ПРОЗОРУ

Ипак, статистика, колико год била значајна за разумевање демографских кретања, не може сама да исприча целокупну причу о људима који су некада живели на овом простору.

Јер народи не остављају трагове само својом бројношћу. Они их остављају наслеђем својих предака, властитим домовима, обичајима, веровањима и успоменама које се преносе с колена на колено. Зато прича о Србима православцима на подручју Прозора-Раме није само прича о малобројној заједници, већ и покушај да се од заборава сачува један део прошлости овога краја. 

Трагови српског присуства на овом подручју сежу знатно даље од времена о којем су сачувана породична сећања. Подаци о учешћу Срба у друштвеном животу Раме бележе се још у време аустроугарске управе. Анализе извештаја из 1885. године за подручје тадашњег котара Прозор показују да српско православно становништво није било присутно само у каснијем међуратном периоду, већ се помиње и у најранијим пописима након успостављања аустроугарске власти. Тако се, иза сувопарних статистичких података, назиру обриси једне заједнице чији је живот на овом простору имао своје трајање и континуитет.

У етнографској студији „Рама у Босни – етничко поријекло презимена и опис села“, коју је етнограф др Миленко С. Филиповић објавио 1955. године, забележено је да је у Прозору, у периоду између 1931. и 1935. године, живела и привређивала српска православна породица Мијатовић. Била је то угледна фамилија, поштована и уважавана међу комшијама, чији се домаћин доселио у Прозор из околине Бугојна око 1900. године. Мијатовићи су остали упамћени као велики домаћини, вредни и марљиви људи, који су својим радом и предузимљивошћу пронашли своје место у животу тадашњег града. Бавили су се пекарским занатом и били део оне градске свакодневице у којој се човек препознавао по свом раду, поштењу и односу према другима.

У периоду Другог светског рата, па све до почетка деведесетих година прошлог века, Срби су представљали активне чиниоце друштвеног и привредног живота општине Прозор. Њихова свакодневица није се много разликовала од свакодневице осталих становника овог краја. Радили су, привређивали, бавили се занатством и пољопривредом, подизали породице и учествовали у животу места које су сматрали својим домом. Били су то људи који су своје место у заједници градили радом, познанствима и дугогодишњим комшијским везама.

У таквој средини нису били реткост ни мешовити бракови, нити пријатељства која су надилазила националне и верске разлике. О томе се често није ни размишљало, јер су се људи познавали по имену, по кући из које долазе, по послу којим се баве и по томе какве су комшије. Срби су живели у добрим односима са Хрватима и Муслиманима, делили са њима свакодневне бриге и радости, празнике, породична окупљања и различите животне прилике. Припадност различитим верама и народима није нужно значила и удаљеност међу људима. Напротив, године заједничког живота стварале су везе које су се често преносиле и на наредне генерације.

У Прозор су долазили и људи српске националности из других крајева некадашње заједничке државе, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Неки су ту проналазили запослење, други долазили због сезонских послова, а многи су се задржавали кроз различите радне и животне ангажмане. Време заједничке државе, служење војног рока, радне акције и могућности запошљавања омогућавали су људима из различитих крајева да се упознају, зближе и успоставе пријатељства. Тако су се у Прозору укрштали различити животни путеви, а многи који су дошли привремено понели су са собом успомене и познанства која су трајала много дуже од њиховог боравка.

РАТНА ЗБИВАЊА И ХУМАНОСТ КОМШИЈА

Парадоксално, највећи број Срба у Прозору, додуше само привремено, забележен је у бурном ратном времену 1992-1995. када је велики број прогнаних српских породица привремено уточиште пронашао управо на територији под контролом хрватских снага (ХВО). Наиме, муслиманске оружане снаге су од маја 1992. започеле етничко чишћење српског становништва са подручја суседних општина Коњиц и Јабланица. Српска села су паљена, имовина незаконито присвајана а народ затваран у логоре. Они који су имали срећу да умакну муслиманској војсци, пронашли су спас на хрватској територији, у Прозору - граду и околним хрватским селима, где су били одлично прихваћени. Српским породицама, махом женама, деци и старијој популацији, пружена је сва неопходна помоћ у виду хране, смештаја, медицинске помоћи и они су делили судбину већинског хрватског народа. Није било разлике нити било какве дискриминације а хрватски лекари једнако су лечили и Хрвате и Србе и Муслимане. Преживели прогнаници имају само речи хвале на рачун Хрвата у Прозору, како цивила тако и припадника ХВО-а. Срби у Прозору делили су ратну судбину становника хрватске националности. Подаци Босанског атласа из Сарајева наводе и да је извесни Драго Мијатовић (рођ. 1971), младић, из већ споменуте честите фамилије, изгубио живот 16. септембра 1993. бранећи кућни праг, огњиште и град Прозор на локалитету Худутско током напада муслиманске војске. И имовина малобројних Срба је током напада МОС на Прозор похарана: викендице, вредне ствари и драгоцености... 

ПРАВОСЛАВЉЕ САЧУВАНО У ТИШИНИ ПОРОДИЧНИХ ОГЊИШТА

Нажалост, према доступним подацима, на подручју општине Прозор-Рама данас не постоје изграђени православни храмови, цркве нити капеле. Због тога су српске православне породице овог краја кроз историју, па све до данашњих дана, биле упућене на богослужбене објекте у суседној општини Коњиц, под чију црквену надлежност спада и ово подручје.

Ипак, одсуство православних храмова није значило и одсуство духовног живота. Свештеници из Коњица редовно су обилазили домове малобројних српских породица у Рами, доносећи у њихове куће молитву, благослов и утеху. То чине и данас. 

У породичном окружењу, далеко од црквених звона и храмских порти, обележавају се велики православни празници, чувају се обичаји и негује вера која се, упркос свим искушењима, преносила са генерације на генерацију.

Посебну пажњу свештеници посвећују старијим и усамљеним људима, посећујући њихове домове, пружајући им духовну подршку и топлу реч охрабрења. Њихове посете су много више од уобичајене свештеничке дужности – представљају знак пажње, блискости и припадности заједници, подсећајући малобројне Србе да нису заборављени нити препуштени сами себи.

Јер, Срби у Рами, иако малобројни и без свог храма, нису заборавили своје корене, веру и обичаје. У њиховим домовима на почасним местима, и даље стоје иконе светитеља, заштитника породице и дома, пред којима се пале кандила и изговарају молитве. Оне су тиха, али постојана сведочанства о духовном наслеђу које је над‌живело многа времена и које се, у скромности породичних огњишта, чува као једна од најдрагоценијих веза са прецима и завичајем.

Интересантан је и податак у вези са селом Уздол где је одувек живело искључиво хрватско становништво (100%). Међутим, ова статистика је  последњим пописом измењена, па је евидентирано једно лице српске националности у селу. Село Уздол је осим величанствених предела и католичке цркве, остало запамћено и по злочину који је 14.09.1993. починила муслиманска војска када је окупирала и запалила ово хрватско село приликом чега су девастиране зграда школе, жупна црква, друштвени и стамбени објекти, породичне куће и домови. Том приликом у нападу муслиманске војске убијен је 41 хрватски цивил, међу којима двадесет жена и троје деце.   

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ...

Када се данас говори о Србима у Прозору и Рами, не би требало заборавити чињеницу да њихова прошлост није саткана само од пописних бројева, презимена и датума. Њу чине и људи који су свакога јутра отварали своје радње, одлазили на посао, обрађивали земљу, окупљали породице и живели обичним животом, не слутећи да ће једног дана и само сећање на њих постати вредан део историјског наслеђа. Управо зато вреди забележити њихове приче. Јер оно што није записано лако нестаје из колективног памћења, а са сваким изгубљеним сведочанством одлази и понеки део прошлости Прозора и Раме.

Рама ће и убудуће остати крај чија се лепота не огледа само у планинама, језеру и каменим пределима, већ и у слојевима прошлости који су обликовали његову посебност. Међу тим слојевима налази се и прича о Србима, чије место у историји овог краја заслужује да буде препознато и сачувано за будуће генерације. Можда би управо подизање једне православне цркве или капеле, као скромног, али трајног духовног знамења, представљало најлепши залог будућности и достојан симбол поштовања према генерацијама које су овде живеле.

Аутор: историчар-социолог Игор Митић, Београд