БИТКА ЗА ОДБРАНУ ВИШЕГРАДА - ВЕЛИЧАНСТВЕНА ПОБЕДА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
У октобру 1992. одиграо се један од веома значајних догађаја из новије српске историје којем, нажалост, свих ових година није било посвећено довољно пажње. Реч je о херојској одбрани Вишеграда када су становници овог градића на Дрини као припадници Вишеградске бригаде Војске Републике Српске, јуначки одбили напад бошњачких-муслиманских снага и тако одбранили своја огњишта и животе великог броја цивила. Ово је прича о патриотизму, хуманости и пожртвованости - о борби једног народа за слободу, о витештву, храбрости, снажној вери и духу наших људи који ни у најтежим тренуцима нису поклекли већ су одлучно стали пред много надмоћнијег непријатеља, спремни да за своју отаџбину и свој народ положе оно највредније - своје животе! Дани су то када се код Вишеграђана мешају различита осећања: радост због одбрањеног града и сачуваних живота цивила, понос због часне борбе и остварене победе али и туга за свим оним изгубљеним животима наших бораца и цивила који пострадаше на свом кућном прагу само зато што су припадали српском народу и исповедали православну веру.
Подаци борачких удружења говоре како је преко три хиљаде добро наоружаних муслиманских (бошњачких) војника - припадника тзв. Армије БиХ из Горажда извршило организовани напад на српска села Горња и Доња Лијеска са главним циљем да дођу до Вишеграда и ставе град под своју контролу. Ова битка која се одиграла у периоду од 23. до 29. октобра 1992. године, несумњиво представља значајан историјски моменат током Одбрамбено-отаџбинског рата који је преокренуо дотадашњи ток ствари.
Треба подсетити да су бројна српска села и засеоци били мета напада бошњачке армије још током пролећа и лета 1992. године а најжешће је ипак било у октобру исте године када је забележен и можда и највећи број жртава. Најпре је 4.10.1992. разорено српско село Фаљеновићи где је почињен злочин над српским цивилима (женама и старим особама, члановима породице Вуковић) а неколико дана касније нападнута су и села Грање, Ћаћице приликом чега је заробљено и лишено живота двадесет и осморо Срба, што бранилаца, што цивила али и чланова медицинског особља. На ред су тако дошла и српска села Горња и Доња Лијеска као и сам град Вишеград. Октобарском битком заустављена је офанзива тзв. Армије БиХ и фактички успостављен мир на овом подручју. Истине ради, насртаја на вишеградску општину било је и касније али сви ти напади нису били ни сличног интензитета попут наведеног.
Победа остварена тих октобарских дана обележава се као Дан одбране Вишеграда а сваке године становници града на Дрини и Рзаву, баш као и бројни Срби из других крајева Подриња долазе у Лијеску како би одали пошту храбрим борцима и присетили се ове величанствене победе. Из године у годину све већи број младих Вишеграђана присуствује обележавању Дана одбране где имају прилику из прве руке да чују и сазнају све детаље о борби и надљудском херојству које су њихови очеви и преци тих дана показали.
ШТА СЕ ДЕСИЛО У ОКТОБРУ 1992. ГОДИНЕ ?
У освит октобарске зоре изненада је нападнуто више српских села у вишеградској општини. Јаке детонације и повици нападача из сна су пробудили мештане Доње и Горње Лијеске, села где су према попису из 1991. живели само Срби. Ова места била су препуна цивила који у први мах нису ни били свесни шта се збива. Храбри српски борци нису размишљали ни трена већ су истог момента стали пред непријатеља водећи се само једном мишљу - како да сачувају животе најмилијих. На себе у тим тренуцима нису мислили а водећи се моралним начелима и праведним циљевима успели су да одбију даљи продор бошњачке војске и напад на град. Вишеград је тада био пун цивила који су избегли из претходно попаљених српских села из ове општине али и из Горажда и других места под контролом бошњачких снага одакле су Срби масовно прогоњени. Од јутра до мрака одјекивали су меци и гранате, а српско цивилно становништво скривено у подрумима и склоништима са нестрпљењем је и у атмосфери израженог страха и неизвесности ишчекивало своју даљу судбину.
За Вишеградске Србе ови датуми имају велики значај и многи те дане дословно прослављају као "друго рођење" управо зато што су тада сачувани животи оних најрањивијих категорија. Припадници Војске Републике Српске остварили су тих прохладних јесењих дана, упркос ужасно тешким временским условима и моћном непријатељу, велику победу о којој се и данас говори. Срећа и осмеси на лицима обичних грађана, цивила и деце били су главни показатељ борцима тј. мештанима српских села да су успели у својим намерама и учинили исправну ствар, једину изводљиву у тим тешким ратним тренуцима.
Иако малобројни српски борци су ипак уз добру логистику, тактику и организацију, а надасве личну решеност и вољу, успели да одбију напад непријатељских снага и спасу од села оно што могло спасити. Борци Вишеградске бригаде ВРС извршили су своје борбене задатке на беспрекоран и професионалан начин без иједне мрље што ће годинама касније признати чак и неки бошњачки борци уз напомену да је то била права војничка победа српске војске.
Са друге стране, поједини припадници бошњачке војске успели су да уђу у село Доња Лијеска и почине злочине над српским цивилима. Према подацима удружења жртава, тада је страдало четворо цивила и седморо бораца ВРС. Миља Танасковић теже је рањена тог 29. октобра 1992. године. Успела је ова храбра жена да преживи рањавање али су јој пред очима муслимански борци убили троје деце - Радета (32), Владана (27) и ћерку Владанку која је имала само шеснаест ипо година. Сво троје лишени су живота на свом кућном прагу, у своме селу. Нису они страдали ни на тенковима ни у рововима, већ као цивили и недужне жртве рата. За овај злочин још увек нико није одговарао!
НЕ БЛЕДИ СЕЋАЊЕ НА ЖРТВУ ХРАБРИХ БОРАЦА
Дан одбране града сваке године обележава се обиласком ратних положаја на Горњој и Доњој Лијесци, где су вођене најжешће борбе а потом се код централног споменика код Храма Светог Саве на Горњој Лијесци служи парастос и полаже цвеће. На мермерној спомен плочи уклесана су имена четрдесет и четворо мештана, цивила и бораца - жена, мушакараца, деце, старих особа који изгубише животе на овом подручју.
Присећајући се овог догађаја тадашњи командант Друге подрињске бригаде ВРС Лука Драгичевић својевремено је истакао: ''Ово је значајан дан за Вишеград који је захваљујући одлучности и храбрости српских бораца брањен и одбрањен. У тој борби погинуло је шест официра тзв. Армије БиХ. Они су најбоље борце из свих бригада одабрали и са тим јединицама су напали наше двије чете, односно комплетну линију од лијеве обале Дрине до Кочарима, Доње и Горе Лијеске. Борбе су биле на живот и смрт у њој смо ми изашли као побједници. То се види и по погинулим на страни вишеградских чета било је седам страдалих бораца , тог дана и једномјесечне офанзиве, док је непријатељ имао десет пута више губитака од нас. За тих шест дана погинуло је седам наших бораца и четири цивилне жртве. Они су имали знатно веће губитке, али је најинтересантније било то што су на бојишту оставили команданте, а нисмо нашли ниједног борца". Он је рекао да је њихов пораз био толико јак због губитка команданата да се нису никада више опоравили нити су икада више са истом жестином нападали на положаје вишеградске бригаде. "То је била прекретница у протеклом рату што се тиче одбране Вишеграда и њихових напада на нашу бригаду", рекао је овај прослављени јунак.
Учесник у херојској бици био је и Милан Комад, демобилисани борац Војске Републике Српске који се одмах, још првих дана по избијању рата у БиХ активно укључио у одбрану своје отаџбине. Он је својевремено изнео своје виђење о одбрани Вишеграда: "Кључан моменат се десио од 23. до 29. октобра 1992. године када су припадници Армије БиХ уз добро планирану акцију решили да заузму лијеву обалу Дрине. Правац напада је био преко Заглавка између територије Вишеграда и Рогатице. Уз све наше напоре, они су ипак успјели да разбију чету и остао им је небрањен простор око лијеве обале Дрине, све до Вишеграда. Ми смо тада одиграли кључну улогу јер смо били стално у приправности, и успјели смо уз превелике напоре да се пробијемо до Доње Лијеске и зауставимо њихову офанзиву, односно, њихов напад. Мора се рећи да је у том моменту била кључна подршка наше артиљерије а можда и најважнији дио је био што смо ми успјели пре њих да дођемо до команде батаљона у школи у Доњој Лијесци. Најтеже је било што је на удаљености од 200 метара бровинг већ био у њиховим рукама и они су већ отварали ватру по нама. Ми смо успјели ту тачку да неутралишемо и уз помоћ артиљерије смо успјели да разбијемо њихову оперативну команду и ту је био крај њихове акције." Овај јунак истакао је како је напад трајао читав дан, од раних јутарњих сати па све до касно у ноћ. "Нас је у чети тада било 86 који су то јутро кренули да помогну својим саборцима у Лијесци. Они су имали своје тенкове и покривали су ватром читаву комуникацију и није било могуће никаквим борбеним возилом нити било како доћи до команде батаљона, осим кроз шуму се директно пробијати до њих. Имали су и снајпере и остало наоружање....у то доба нико од нас није размишљао шта ће се десити, битно је било заштитити град који се морао по сваку цијену одбранити јер тамо су нам остала дјеца, очеви, мајке и нејач, све остало. Оно што се морамо сјетити јесте да осим што су разбили двије чете а то је ипак била војска која се могла снаћи, они су у свом походу напали на становништво Доње и Горње Лијеске...тамо је било доста старог становништва, било је чак и дјеце. Није их било брига, мало се ко успио извући жив на кога су они наишли. Све су попалили, иза њих је остало згариште..." - рекао је у својој исповести овај храбри српски витез.
Демобилисани борац Бошко Ђурић испричао је да је група бораца у рову на Горњој Лијесци била изненађена кад је приметила неколико непознатих војника: ''Питали смо их ко су а они су отворили ватру на нас. Неутралисали смо их троимблонима док нам није стигло појачање'', присетио се Ђурић.
Мештанин Гојко Трифковић испричао је у једној изјави да је бровинг непрестано тукао по његовој кући и дворишту. Овај човек био је принуђен да брани свој дом и своју породицу од непријатеља који је без милости косио све пред собом: ''Пуцао сам из калашњикова кроз прозор док ми је жена пунила оквире. Све би било џаба да ров није погођен из топа наше самохотке која се налазила у близини зграде задужног дома'', испричао је Трифковић.
Старешина Интервентне чете Обрад Полуга упознао је јавност да је 29. октобра 1992. године између 10.00 и 11.00 часова кренуо општи напад на потезу Околишта, Горња и Доња Лијеска и Кочарим, те да су непријатељске снаге пресекле комуникацију између Доње Лијске и Околишта и заузели један део положаја на Доњој Лијесци: "На позив команданта бригаде интервентна чета је брзом реакцијом изашла на терен и заузели смо положај који су непријатељске снаге држале и оставили један број војника да држе те линије. Након пола сата успјели смо да вратимо и остале положаје и да вратимо дио технике који су били преузели. Интензитет борби је стао у вечерњим сатима и наредних дана ми смо одржали комплет линију, а они су се повукли у своје почетне положаје према Међеђи", истакао је Полуга.
Председник Скупштине Борачке организације Вишеград Александар Савић указао је на чињеницу да је за одбрану града веома важан период од 25. до 29. октобра.
"Хвала браниоцима којих се данас сјећамо и свим борцима који су учествовали у одбрани града. Нажалост, данас нас нема много, јер је Вишеград увијек на мети судских власти БиХ", истакао је Савић. Он се у свом обраћању присетио и баке Миље Танасковић која је изгубила троје деце као и породице Марковић која је такође изгубила три члана. Борац и активни учесник одбране Предраг Мирковић истакао је: "Они су тих дана покушавали да се пробију до Вишеграда и када нису успјели сишли су на Доњу Лијеску и напали са бочне стране. Поново нису успјели, имали смо и ми жртава али они су имали велике губитке. Ово су били пресудни дани за одбрану града", истакао је Мирковић.
Један од командира Миле Перић подсетио је на храброст бораца Вишеградске бригаде који су упркос тешким условима и свим потешкоћама осујетили планове бошњачких снага да овладају левом обалом Дрине. Перић је изразио захвалност свима који су дали свој допринос и позвао млађе генерације да чувају успомену и негују сећање на ове славне дане.
Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић истакао је да се на овом подручју одиграла одлучујућа битка која је била важна за одбрану Вишеграда.
"Данас се присјећамо свих који су своје животе дали за стварање Републике Српске и одбрану Вишеграда. Ово је важан датум који се мора обиљежавати и ово је прилика да апелујем на све људе из наше општине да се придруже, да будемо бројнији и да се преноси са генерације на генерацију и да никад не падне у заборав“, истакао је Ђуревић.
Рат у Вишеграду започео је још у јануару 1992. када је "пала" прва српска жртва а реч је домаћину Ранку, пензионеру, који је убијен у својој породичној кући од стране комшије муслимана и то док је прослављао крсну славу. Злочин је почињен пре званичног почетка рата у БиХ а страдање нашег народа настављено је током пролећа и лета исте године и трајало је све до краја 1995. године.
Многа села и засеоци спаљени су током напада муслиманске армије. Нека су заувек збрисана са мапе и више не постоје. Током тих оружаних напада животе је изгубило стотине Вишеграђана, међу којима и многи цивили - жене, деца и стари. Као најтужнији датум у сећањима становника овог краја остао је упамћен 1. август 1992. када је спаљено српско село Јелашци где је живот изгубило много цивила, међу њима и петочлана породица Јеличић, од чега двоје деце старости од осам и десет година.
Вишеград данас представља једно од најпосећенијих места у Републици Српској и главни туристички центар који сваке године посети све већи број људи како из региона, тако и из читавог света са циљем да се упознају са свим лепотама и знаменитостима које ово место пружа. Оживело је ово место и дословно никло из пепела управо захваљујући снажној вољи самих мештана. У своје окриље општина је примила хиљаде прогоњених Срба из различитих делова Босне и Херцеговине, највише из Горажда и Коњица. Засијао је Вишеград неким новим сјајем а успомену на храбре борце и истинске хероје и данас поносно чува и негује.
Свака невина жртва на било којој страни вредна је поштовања и управо зато сви морамо радити на томе да се овакви трагични догађаји више никада и никоме не понове. Мир нема алтернативу и задатак свих мора и треба бити рад на унапређењу живота грађана, на просперитету друштва, те успостављање суживота између свих заједница које живе у Вишеграду што подразумева изградњу међусобног поверења. Храбри борци створили су Републику Српску а млађим генерацијама у аманет су оставили да је чувају, бране и непрестано доприносе њеном развитку.
Пише: Игор Митић - Београд
Коментари
Постави коментар