ПРЕЋУТАНА ИСТИНА! БУРНА ПРОШЛОСТ РОДНОГ МЕСТА СЛАВНОГ НОБЕЛОВЦА ИВЕ АНДРИЋА!

 

Иако је у домаћој и светској историји оставио велик и неизбрисив траг, о пореклу и раном детињству славног нобеловца Иве Андрића није се пуно писало ни говорило. Светски признати књижевник је рођен 9. октобра 1892. године у месту Долац код Травника а своје детињство је провео у Босни која је тада припадала Аустроугарском царству. У Матици рођених цркве Светог Ивана Крститеља у Травнику, под редним бројем 70, забележено је "да је 9. октобра 1892. године рођен Иван, син Антуна Андрића, подворника и Катарине Андрић, рођене Пејић". Будући велики писац родио се у ноћи између 9. и 10. октобра, у Травнику, док му је мајка боравила код родбине. Сам писац ће као датум рођења наводити 10. октобар који је касније и озваничен. 

О значајним делима и остварењима нашег нобеловца написано је хиљаде и хиљаде текстова, писано је и о његовим анегдотама и занимљивим сусретима са различитим људима, па чак и о местима које је посећивао и обилазио...Међутим, оно што је остало недоречено и о чему је шира јавност веома слабо упозната јесу информације и подаци о завичају славног нобеловца као и о бурној прошлости и тешкој судбини коју је ово подручје доживело за време последњег рата у Босни и Херцеговини! 

ИВО АНДРИЋ КАО "НЕПРИЈАТЕЉ" АЛИЈИНЕ БОСНЕ!

Место Долац налази се у општини Травник и имало је поприлично бурну историју која је свих ових година и деценија била неправедно запостављена и некако увек "остављана" по страни. У последњем рату који је вођен на територији Босне и Херцеговине (1992-1995), андрићев родни Травник и село Долац су у великој мери били разорени и опустошени а његови мештани, и Срби и Хрвати, су доживели егзодус и велико страдање. Све те злочине су починили припадници муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине који су још у рано пролеће 1992. кренули са стварањем "Исламске Босне и Херцеговине" и чишћењем православног и католичког становништва са ових простора!

Иво Андрић је у сарајевској јавности још много раније проглашен за "четника и усташу", те за непријатеља муслиманског народа, његова литература постаје омражена, негде чак и забрањена а у лето 1991. се десио прави вандализам. Тог 1. јула 1991. (дакле пре избијања ратних сукоба) бошњачки-муслимански вандали и екстреми су у Вишеграду порушили бисту славног нобеловца Иве Андрића. Овај нељудски чин извршила је група припростих и неуких људи који су се тог дана окупили. Уз бројне поруке мржње усмерене против српског народа и уопште православља, окупљени демонстранти су запалили једну заставу и симболично порушили бисту светски признатог књижевника који је прославио читаву Југославију по свету. И док се славним нобеловцем и његовим делима поносио (а и данас се поноси) учен свет, док су се његова дела преводила на стране језике у градовима широм земљине кугле, појединци  који никада нису ни отворили неку озбиљнију литературу, оскрнавили су споменик посвећен великом Андрићу. Ограничени у својој мржњи, ти (не)људи су у Иви Андрићу видели само “једног обичног Србина”! Тако су га и погрдно називали “четником, влахом, агресором” па чак и “усташом” будући да је Андрић рођен у већински хрватском селу Долац код Травника. 

ТРАВНИК КАО ПОПРИШТЕ СУКОБА - ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ СРБА

Своју мржњу муслимански екстреми су из Подриња релативно брзо усмерили и на простор травничке општине током 1992. године, ономад када су рејон Средње Босне "чистили" од српског становништва. На мети напада тог пролећа 1992. нашла су се сва српска села у општини Травник а страдао је и сам градић.    

Народ у Травнику је релативно добро живео до избијања ратних сукоба у пролеће 1992. године. Прве жртве као и у свим другим босанско-херцеговачким општинама били су Срби, цивили, обични грађани. Рат су започели муслимански политичари подстакнути некаквим суманутим идејама о "стварању независне муслиманске Босне и Херцеговине".

Већ у пролеће 1992. године муслимански екстремисти су напали родни град славног нобеловца. Српска села и засеоци бивају изложени гранатирању, снажним артиљеријским и пешадијским нападима. Срби цивили бивају без икаквог разлога хапшени и привођени, формирају се први логори и затвори за Србе. Нестанци и отмице људи постају свакодневна појава а останак Срба у Травнику дословно је постало питање живота и смрти. Препуни мржње муслимански фанатици упадају у српске куће, врше злочине и пљачке а мете напада постају и православне цркве и храмови, те културни споменици. Срби тако преко ноћи постају странци у свом родном граду Травнику!

Српски цивили су затварани у логоре, бројна села су спаљена а становништво је прогнано! У Травнику је током рата, на кућном прагу али и у избегличким колонама живот изгубило преко три стотине Срба, цивила и бранилаца. Најмлађе жртве имале су три и четири године! Осим људских жртава, причињена је и велика материјална штета.

У месту Турбе код Травника, муслимански екстремисти су у пролеће 1992. опљачкали и оштетили православну цркву Светог Јована Крститеља, иначе подигнуту 1970. године. Фреске су оштећене, драгоцености присвојене а светиња је демолирана. У нападима муслиманских снага те 1992. запаљен је и Парохијски дом у месту Турбе. 

У нападу муслиманских екстремиста на село Витовље такође бива запаљена православна црква а екстремисти су се на све начине потрудили да збришу сваки траг о постојању Срба на овим просторима! 

На мети вандала више пута је био и Храм Успења Пресвете Богородице у самом центру Травника а реч је о светињи која је изграђена 1854. године. Током тридесетих година 20. века, део икона и зидних фрески осликао је чувени академски сликар Роман Петровић. Комисија за очување националних споменика БиХ на седници одржаној од 2. до 9. фебруара 2010. године донела је одлуку да се ова црква прогласи за национални споменик Босне и Херцеговине. Национални споменик састоји се од објекта цркве са фрескама и покретном имовином коју чине иконостас са 38 икона и 13 самосталних икона, зидом порте, као и објектом некадашње Прве српске школе у Травнику. Ипак, црква и зид су 1992. и 1993. значајно оштећени  бомбама локалаца а нападачи су у више наврата каменовањем покушали да униште светињу и затру сваки траг битисања Срба и православаца на овом простору, али им то није у потпуности пошло за руком!

ТРАГЕДИЈА СЕЛА ДОЛАЦ

Након етничког чишћења српског становништва са подручја општине Травник, муслимански војници су фокус усмерили ка хрватском живљу овог краја. Тако већ у пролеће 1993. године, по истом сценарију започињу напади на хрватске цивиле, пале се њихова села, пљачка се њихова имовина, уништавају се католичке светиње...међу разореним селима нашло се и место Долац, родно село нашег славног нобеловца Иве Андрића. Треба поновити да су муслимани Андрића често називали "усташом и мрзитељем свега муслиманског" само што је рођен у већински хрватском месту. Припадници муслиманске војске заједно са добровољцима из арапских земаља кренули су те 1993. у џихад и борбу против хришћанства, настављајући, како сами воле да кажу оно што су њихови преци још давно у Отоманско доба започели.

У ратном сукобу, за време муслиманске агресије (1993-1994) живот је изгубио 101 члан долачке жупне заједнице што представља 3,07 % од њиховог предратног броја. Овом броју треба придодати и 11 становника српске националности који су свирепо убијени током напада муслимана па се тако број жртава "пење" на 112. Овај мало познати податак говори колико брутална је била агресија муслиманских снага на све што није њихово!

Када говоримо о жртвама села Долац, треба рећи да се ради о обичним људима, мештанима хрватске и српске националности, цивилима, који нису желели рат нити су имали било каквог учешћа у њему. Ипак, у очима дојучерашњих комшија Муслимана били су представљени као "претња стварању исламске државе БиХ" и зато су животима платили. Сурова статистика нам показује да је на том подручју живот изгубило  осморо деце - и српске и хрватске националности. Најмлађа жртва подручја Долац имала је тек три месеца, а најстарија 92 године!

Најтужнији месец у свој историји за долачку жупу био је јуни 1993. године. Тада су се догодила два напада  муслимана на Долац и однела 75 живота његових мештана, и то углавном цивила, жена деце и старијих особа. Првог дана агресије на просторе жупе, 5. јуна 1993., страдало је 13 мештана. На патрон жупе, св. Анту, 13. јуна 1993., догодио се други, још жешћи напад и тада је живот изгубило још шест мештана. 

Према подацима из књиге „Распета црква у БиХ“, на простору травничке општине је од стране муслиманске војске девастирано укупно петнаест католичких цркава и капела те бројни верски и културни споменици. Муслимански војници су 1993.  порушили и оштетили и Жупну цркву Узнесења Блажене Дјевице Марије у Доцу као и капелу у месту Долац-Биле те бројне друге светиње!  Долачка црква била је разбојнички оскрнављена, девастирана и оштећена! Жупна кућа такође није прошла ништа боље! Нестало је све што је било носиво и преносиво, као што су неретко радили било који "победници" у овом рату. Судбину цркве и жупне куће поделиле су и друге установе које су служиле културној и религиозној надградњи ове заједнице - Основна школа, Читаоница с Царитасовим складиштем, те вечна почивалишта, и Травањско и Долачко. 

Две године након склопљеног мира Долац се ипак почео враћати у живот. 

И ако се чинило да се ова заједница неће витално обновити, данас се ипак виде знаци ревитализације. Цркве су се поновно усправиле, у месту је све више живота. У Долац се вратио и одређени део прогнаних Срба. Број мештана је тако порастао на три четвртине прератних, који се навикавају на нове прилике, друштвене и животне. Корени се обнављају и доносе нове изданке.

Треба напоменути да је велики број Хрвата, мештана Доца и читавог Травника, спашено захваљујући Војсци Републике Српске која је на Влашићу тог лета 1993. збринула и прихватила недужне људе прогнане од муслиманских агресора.

БЕСМРТНИ АНДРИЋ ЖИВИ КРОЗ СВОЈА ДЕЛА

Велики Иво Андрић остаће упамћен као велики писац и књижевник 20. века! Његова дела представљају одраз историјских немира у Југославији, са посебним нагласком на хуманост људи за време тог политичког хаоса. Своју каријеру је започео као дипломата, а пре него што је напустио југословенску дипломатију, већ је постао веома цењен писац.

У годинама након Другог светског рата објавио је своје ремек-дело и постао познат широм света. Нобелову награду за књижевност је добио 1961. године сврштавси се тако међу прве књижевнике који су добили награду за дело написано на српско-хрватском језику.

„Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“ – само је једна од вечних и непрестано цитираних реченица славног нобеловца!

ЖИВОТ И РАД ИВЕ АНДРИЋА

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у селу Долац у близини Травника. Детињство је провео у Босни, која је припадала тадашњем Аустроугарском царству, а филозофију је студирао у Загребу, Бечу и Кракову. На почетку Првог светског рата ухапшен је због анти-аустријских тенденција, па је тада краткотрајно прекинуо студије. Године 1923. докторирао је књижевност на Универзитету у Грацу, а затим је започео дипломатску службу у Југославији. Своју каријеру дипломате је завршио као југословенски амбасадор у Берлину. Када се 1941. године Југославија нашла под немачком окупацијом, Андрић се вратио у Београд и тамо је живео током и након Другог светског рата.

Своју књижевну каријеру започео је као песник. Био је један од сарадника часописа Хрватска млада лирика током 1914. године. Крајем рата је објавио две збирке стихова у прози, “Екс Понто” и “Немири“. Збирка Немири, објављена 1919. године и написана у форми дневника, говори о Андрићевом доживљају рата и свог заробљеништва. У том периоду је углавном писао приповетке. Његов први роман, “Пут Алије Ђерзелеза“, објављен је 1920. године и већ тада се примећује доминантан мотив његовог стваралачког процеса, а то је живот у Босни кроз који истовремено приказује универзалне људске проблеме. У периоду између два рата, Андрић објављује три збирке приповедака под називом “Приповетке“, 1924, 1931. и 1936. године.

Током Другог светског рата, у слободно време које су му околности наметнуле, Андрић пише своја три велика романа објављена исте године (1945): “На Дрини ћуприја“, “Травничка хроника” и “Госпођица“. Главна тема прва два романа, као и већине Андрићевих дела, јесте Босна, област у којој Исток и Запад вековима преплићу своје интересе и утицаје, област коју чине људи различите националности и вероисповести. Андрића видимо у свом најбољем издању када пише о својој домовини и њеном народу.

Своја дела је писао трезвено, богатим и чистим језиком. Одбор за доделу Нобелове награде посебно је скренуо пажњу на „епску снагу“ која управља његовим делима, поготову романом “На Дрини ћуприја”. Нобелову награду добио је 1961. године, а награду од милион долара у потпуности је поклонио за развој библиотекарства.

Након губитка друге жене, Милице Бабић Андрић, 1968. године, ређе се појављивао у јавности и мање је учествовао у друштвеним дешавањима. Године 1969. изабран је за почасног члана Академије наука и уметности у Босни и Херцеговини, а 1972. године Београдски универзитет му је доделио почасни докторат.

Преминуо је 13. марта 1975. године у Београду где је и сахрањен.

Данас је Иво Андрић један од наших најцитиранијих писаца, а неке од његових мисли гласе овако:

• „Човјека ћете најбоље упознати ако га проматрате како се понаша кад се нешто дијели бесплатно.“
• „Чудно је како је мало потребно да будемо сретни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!“
• „И врлине једног човјека ми примамо и цијенимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схваћањима и склоностима.“
• „Можда је у почетку било и других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли, сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.“
• „Имати велику снагу, физичку или моралну, а не злоупотријебити је бар понекад, тешко је, готово немогуће.“
• „Тко чини добро, од њега се јос више добра очекује.”
• „Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.“
• „Звјезданог неба и људског срца никад се човјек неће моћи нагледати.“

Пише: дипл. социолог Игор Митић